Православље под османском влашћу

Четири века и више, током којих су православни хришћани Балкана, Мале Азије и Блиског истока живели под османским султанима, од пада Цариграда док балкански народи један за другим нису извојевали слободу, током XIX века и у Балканским ратовима 1912. године. Султан је васељенског патријарха поставио за поглавара свих православних у царству (рум милета), одговорног за њих у грађанским као и у духовним стварима, што је Цркви донело и заштићено место и политички терет: патријарси су самовољно збацивани, а Григорије V обешен је 1821. године. Хришћани су плаћали веће порезе, нису смели да носе оружје, а на Балкану су давали дечаке у данак у крви. Они који су убијени зато што су одбили ислам, или зато што су се вратили Христу пошто су Га се били одрекли, јесу новомученици. Црква је сачувала веру, језик и школе, а на крају тог доба коливади, међу њима Свети Никодим Светогорац и Свети Макарије Коринтски, дали су јој Добротољубље.