Литургија и богослужење
23 теме
КључнаЛитургија и богослужењеБожанствена ЛитургијаЕвхаристија Православне Цркве и богослужење коме воде сва друга богослужења. Њен први део сабира народ око Речи: антифони, Мали вход са Јеванђељем, Трисвето, Апостол и Јеванђеље. Други део припада крштенима: Велики вход са Даровима, Символ вере, анафора са епиклезом, Молитва Господња и причешће. Свети Никола Кавасила тумачио је сваки њен део као тренутак у делу Христовом, по реду, од Оваплоћења надаље, а изасланици кнеза Владимира, који су је престојали у Великој цркви у Цариграду, рекли су да нису знали да ли су на небу или на земљи. Током године служе се три литургије: Светог Јована Златоустог већином дана, Светог Василија Великог десет пута, а Литургија Пређеосвећених дарова радним данима Великог поста, највише средом и петком, и у прва три дана Страсне седмице. Литургија Светог апостола Јакова, древна литургија Јерусалима, служи се понегде на његов празник.КључнаЛитургија и богослужењеЕпиклеза (призивање Светога Духа)Молитва у којој свештеник моли Оца да пошаље Светога Духа на народ и на Дарове и да хлеб учини Телом Христовим, а чашу Његовом Крвљу. Православна Црква каже да се претварање збива управо овде. Латински Запад почео је да га смешта у речи установљења, „Ово је Тело моје“ (Мт. 26, 26), које свештеник изговара у лику Христовом, и та разлика није питање тренутка: то је разлика у томе ко дејствује. У православном обреду служитељ не изговара формулу која било шта остварује. Он моли, а Дух то чини, и ђакон трипут одговара „Амин“, јер је освећење Дарова мољење Цркве, а не радња коју свештеник врши. Свети Никола Кавасила написао је читаво поглавље бранећи то од Латина, а Свети Кирило Јерусалимски учио је томе новокрштене у IV веку, много пре него што је постојао спор у коме би требало заузети страну.КључнаЛитургија и богослужењеЛитургија Светог Јована ЗлатоустогЛитургија коју је већина православних хришћана престојала из недеље у недељу и која се служи кад год се током године служи Литургија, осим десет дана који припадају Светом Василију и радних дана Великог поста. Њена анафора, велика евхаристијска молитва, припада предању Антиохије и Цариграда, а за њено језгро с добрим разлогом се може рећи да је молитва самог Светог Јована Златоустог; остало је око њега израстало вековима, а Херувимска песма и Символ вере додати су у VI веку. Почиње припремањем Дарова на Предложењу, затим сабира народ око Речи антифонима, Малим входом, Апостолом и Јеванђељем, а потом приноси Дарове: Велики вход, целив мира, Символ вере, анафора са епиклезом, Молитва Господња и причешће. Пред причешће се чита молитва „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос“, која сваког причесника назива првим међу грешницима.ВажнаЛитургија и богослужењеАнафора (Узношење)Велика евхаристијска молитва, од „Горе имајмо срца“ до „Амин“ који закључује помињања после призивања Духа. То је једна молитва, а не низ молитава, и она по реду садржи цео ток вере: благодарење Оцу, анђелску песму, казивање о стварању и паду, Оваплоћење, Тајну вечеру, крст, гроб, васкрсење, вазнесење и други долазак, све изречено у прошлом времену, па и долазак, јер Црква памти унапред. Затим приношење, затим епиклеза, затим спомен светих, живих и упокојених. Литургија Светог Василија чува много дужи и старији облик анафоре од оног који се чује на већини недељних Литургија.ВажнаЛитургија и богослужењеТрисвето и почетне молитвеСвети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. Пева се трипут на готово сваком богослужењу и стоји на челу кратког низа молитава којим почиње готово свака православна служба, па је то прво што дете научи и последње што се изговори над гробом. Предање бележи да је дато за време земљотреса у Цариграду у V веку, када је једно дете било узнесено и чуло анђеле како га певају. Упућено је Светој Тројици, а не само Сину, и зато је Трулски (Пето-шести) сабор забранио додатак „који си распет за нас“: те речи нису лажне када се кажу о Христу, али придодате овој песми говоре да је Тројица распета.ВажнаЛитургија и богослужењеАкатист Пресветој БогородициНајпознатија и најомиљенија химна Православне Цркве, посвећена Богородици. Реч „акатист“ значи „не седећи“: народ све време стоји. Састављена је у V–VI веку (приписује се час Преподобном Роману Слаткопојцу, час патријарху Сергију). У целини се пева у пету суботу Великог поста и у друге прилике. Има 24 строфе, од којих свака друга доноси поздраве „Радуј се“.ВажнаЛитургија и богослужењеВелики входДарови се преносе са Предложења, кроз северна врата, кроз храм и поново унутра кроз царске двери, док се пева Херувимска песма, а хор задржава напев отвореним усред реченице док литија не прође. Песма казује шта се збива: они који тајанствено изображавају Херувиме сада остављају сваку житејску бригу, јер ће примити Цара свих. То још нису Тело и Крв, и зато су старији тумачи опрезни у погледу почасти која им се указује; а то је већ погребна литија, и зато се велики покров над Даровима, воздух, полаже на њих као плаштаница.ВажнаЛитургија и богослужењеВелико водоосвећењеНа Богојављење Црква освећује воду, и то је једино освећење у години које се врши двапут, на Литургији у навечерје и поново на сам празник, често поред реке или мора, у чију се воду крст баца или погружава. Молитва не тражи од Бога да воду учини светом као символ: она Га моли да ниспошље благодат Јордана, јер је Христос, крстивши се, осветио воде и сатро главе змајева који се у њима крију. Вода се носи кући и чува, а предање да се она не квари довољно је старо да га забележи Свети Јован Златоусти у беседи на Богојављење.ВажнаЛитургија и богослужењеВечерње (вечерња служба)Вечерње богослужење и почетак црквеног дана, који почиње заласком сунца, као и дани у Књизи Постања: „И би вече и би јутро“ (1. Мој. 1, 5). Почиње Псалмом 103, псалмом о стварању, који се по грчкој пракси чита, а на руском свеноћном бденију говори или пева док свештеник кади цео храм, и преко велике јектеније и катизме из Псалтира прелази на псалме паљења светиљки, „Господе, завапих Теби“ и „Нека узиђе молитва моја као кадило преда Те“ (Пс. 140, 1–2), између чијих се стихова певају стихире дана. Затим се врши вход са кадионицом и следи једна од најстаријих песама које Црква још пева, „Светлости тиха“, коју су хришћани певали при паљењу светиљки пре времена Светог Василија. О празницима затим следе три читања из Старог Завета. Служба се завршава молитвом Светог Симеона Богопримца, „Сада отпушташ слугу Твога, Господе, по речи Твојој у миру“ (Лк. 2, 29), тропаром дана и отпустом. Велико вечерње служи се уочи недеља и празника, а по руској пракси спаја се са јутрењем у свеноћно бденије.ВажнаЛитургија и богослужењеИконостасПреграда украшена иконама која у православном храму одваја наос од олтара. Има редове икона: престони ред (Христос, Богородица, светитељ коме је храм посвећен), ред Деисиса (Христос на престолу са заступницима), празнични ред и пророчки ред. Царске двери (у средини) отварају се у одређеним тренуцима богослужења и откривају олтар.ВажнаЛитургија и богослужењеЈутрење (јутарња служба)Јутарње богослужење, јутрење (грч. ортрос), намењено часовима пред зору. У грчким парохијама обично се служи истог јутра, непосредно пред Литургију; по руској пракси спаја се са вечерњем претходне вечери у свеноћно бденије. После почетних молитава долази Шестопсалмије, које се чита при пригушеним светлима, затим катизма Псалтира одређена за тај дан, а у средишту је канон: девет песама изграђених на девет библијских песама, које доносе поезију празника или светитеља дана. Пред деветом песмом ђакон кади цео храм док се пева Песма Пресвете Богородице, већином дана са „Часнију од Херувима“ после сваког стиха. Затим долазе Хвалитне, псалми 148–150, а недељом и о празницима возглас свештеника „Слава Теби Показавшему нам светлост“, на који се одговара Великим славословљем, „Слава на висини Богу“. Недељом се у олтару чита једно од једанаест васкрсних јутарњих јеванђеља, а књига се износи да је народ целива.ВажнаЛитургија и богослужењеЛитургија Пређеосвећених дароваЛитургија радних дана Великог поста, када се не служи пуна Литургија: вечерње са причешћем Даровима освећеним на Литургији у претходну недељу. Трулски сабор ју је одредио за радне дане поста; парохије је служе највише средом и петком и у прва три дана Страсне седмице, а била је замишљена да се служи увече, како би верни приступали причешћу на крају дана проведеног у посту. Тренуци по којима се највише памти само су њени: свештеник уздиже свећу према народу уз речи „Светлост Христова просвећује све“; псалам „Нека узиђе молитва моја као кадило преда Те“ (Пс. 140, 2), који се пева уз метаније; и тихи Велики вход, док хор пева „Сада Небеске силе с нама невидљиво служе“. Грчко предање је приписује Светом Григорију Двојеслову; научници њен облик смештају у Цариградску Цркву у вековима око његовог времена.ВажнаЛитургија и богослужењеЛитургија Светог Василија ВеликогДужа од двеју Литургија, која се служи десет пута годишње: првих пет недељних дана Великог поста, на Велики четвртак и Велику суботу, у навечерје Божића и Богојављења и на празник самог Светог Василија, 1. јануара. Од Литургије Светог Јована Златоустог разликује се готово само свештеничким молитвама, а пре свега својом анафором, која излаже целу историју спасења, од стварања, преко Закона и пророка, до Оваплоћења и Крста, пре него што призове Духа да покаже хлеб као Тело Христово. Веома је вероватно да је то молитва коју је сам Свети Василије молио у Кесарији у IV веку, или да је из ње израсла. У већину тих дана песма Богородици није „Достојно је“, него „Теби се, Благодатна, радује сва твар“, чија икона приказује сву твар сабрану око ње.ВажнаЛитургија и богослужењеПараклис (молебни канон)Молебно богослужење Богородици, које се пева када је неко у невољи, а по грчкој пракси и увече од 1. до 13. августа, током Госпојинског поста, осим суботом увече и у навечерје Преображења. Мали параклис је онај који зна већина парохија. Саздан је као канон, у чију се средину читају имена болесних или напаћених, а припев му је довољно кратак да га понесе цео народ: „Пресвета Богородице, спаси нас“. Где Акатист стоји и хвали, Параклис моли, и у томе је разлика између два велика Богородична богослужења византијског обреда.ВажнаЛитургија и богослужењеПарастос (служба за покојнике)Молитвени помен упокојенима, који се служи на гробу, у храму и у одређене дане: трећи, девети и четрдесети дан после смрти, на годишњице и на задушнице, када цела Црква помиње све одједном. Доноси се кољиво, кувано жито, јер зрно мора пасти у земљу и умрети. Молитве моле за покој у месту светлом, где нема бола, туге ни уздисања, и отворено кажу да нема човека који живи а да не греши, да је једини Бог без греха. Православна Црква се моли за упокојене и одбија да опише начин на који им молитва помаже, и ту се разилази са латинским учењем о чистилишту.ВажнаЛитургија и богослужењеПроскомидија (припремање Дарова)Служба пре службе. На споредном столу, Предложењу, свештеник копљем вади Агнец из прве просфоре, пробада га, улива вино и воду у путир, а затим ставља честице на дискос: једну за Богородицу, десно од Агнеца, девет за чинове светих, лево, па честице за живе и за упокојене, поименце, колико год их се тражи. Оно што на крају стоји на дискосу јесте цела Црква сабрана око Христа, живи и упокојени заједно, без икакве разлике међу њима. Те честице нису причешће и никоме се не дају; на крају Литургије спуштају се у путир уз речи којима се моли да Крв Христова опере грехе свих који су поменути.ВажнаЛитургија и богослужењеТипикКњига која уређује богослужења: које се песме певају ког дана, како се непокретни календар Минеја спаја с покретним кругом Посног и Цветног триода, шта бива када велики празник падне у Велики пост и колико строго треба постити. То није једна књига, него читава породица књига, које потичу од монашких правила Преподобног Саве Освећеног и Студитског манастира, док Типик Велике цркве уређује већи део грчке парохијске праксе. Свака привидна недоследност између две православне парохије обично се покаже као два типика, оба древна.Литургија и богослужењеПравославна црквена архитектураТрадиционални православни храм је богословски исказ у камену. Главна обележја: крстообразна основа или основа уписаног крста; кубе које представља небо (често са Христом Пантократором живописаним изнутра); припрата (улаз), наос (за вернике) и олтар (олтарски простор иза иконостаса). Цела грађевина окренута је истоку, ка излазећем сунцу, које символизује Христа.Литургија и богослужењеПросфора (литургијски хлеб)Квасни хлеб који се приноси за Божанствену Литургију. Пече се од пшеничног брашна, воде, квасца и соли и символизује пуну човечанску природу Христову. На њу се утискује печат (обично ИС ХС НИ КА, „Исус Христос побеђује“). На проскомидији свештеник из ње вади делове: Агнец (за освећење) и честице за Богородицу, светитеље, живе и упокојене.Литургија и богослужењеСвета водица (агијазма)Вода освећена свештеничком молитвом и призивањем Светога Духа. Два облика: Велико водоосвећење (на Богојављење, 6. јануара, у спомен на Христово крштење у Јордану) и Мало водоосвећење (током целе године). Користи се за освећење домова, предмета и људи. Верни је пију наште. Велико водоосвећење чини воду истински освећеном.Литургија и богослужењеПовечерјеПоследње богослужење у дану, које се врши после вечере. Мало повечерје је свакодневни облик. Велико повечерје служи се током Великог поста (од понедељка до четвртка увече), а у првој седмици на њему се чита Велики канон Светог Андреја Критског. Обухвата исповедање вере (Символ вере), Псалам 50 и молитву „Достојно је ваистину блаженом звати Тебе, Богородицу“.Литургија и богослужењеЧасовиКратка богослужења која обележавају канонске часове: први (у 6 часова ујутру), трећи (у 9 часова), шести (у подне) и девети (у 3 часа поподне). Сваки има свој спомен. Први подсећа на вођење Христа пред Пилата, трећи на силазак Светога Духа на Педесетницу, шести на прикивање на Крст, а девети на Његову смрт. Манастири служе сва четири свакога дана; парохије обично служе трећи и шести час пред Литургију.Литургија и богослужењеНафора (антидор)Благословени хлеб који се дели на крају Литургије, исечен из хлебова принесених на проскомидији, пошто је из њих извађен Агнец. Име му значи „уместо Дарова“: даје се и онима који се нису причестили и онима који јесу, и то је оно што посетилац који није православан сме да прими из свештеникове руке. Верни је примају када приступају да целивају крст, једу је у храму или је носе кући онима који нису могли да дођу; она није Евхаристија, него благослов, удео у приносу и у заједници једне трпезе. Понегде се једе наште, пре било чега другог тог дана.