Сабори и њихови канони
12 тема
КључнаСабори и њихови канониПрви васељенски сабор (Никеја, 325)Први сабор целе Цркве, који је Константин 325. године сазвао у Никеју, када је спор око Арија поделио Исток. Црква памти три стотине осамнаест Отаца, колико је, према Књизи постања, бројао Авраамов дом; историчари броје нешто мање. Сабор је осудио Арија, саставио први део Символа вере, у чијем је средишту реч једносуштан (ὁμοούσιος), и одредио да све цркве празнују Васкрс исте недеље, независно од јеврејског рачунања Пасхе. Његових двадесет канона уређује права великих епископских столица, поновно примање палих и то зашто нико не клечи недељом. Сабор није окончао спор; требало је педесет година да Црква прими оно што је он рекао, и управо је то примање, више него само сабрање, учинило сабор васељенским.КључнаСабори и њихови канониЧетврти васељенски сабор (Халкидон, 451)Определио је две природе Христове, божанску и човечанску, у једној Личности, „несливено, непроменљиво, нераздељиво, неразлучно“. Осудио је Евтихијево учење о једној природи. Каноном 28 цариградској столици дата су преимућства једнака преимућствима старијег Рима, а у поретку јој је дато друго место, после њега; Рим је одбио да потврди тај канон, иако је примио определење вере. На сабору је учествовало 630 епископа, и то је био највећи од древних сабора.КључнаСабори и њихови канониДруги васељенски сабор (Цариград, 381)Сабор сто педесет епископа који се састао у Цариграду 381. године, за владе Теодосија, пошто аријанских царева више није било. Свети Григорије Богослов председавао је једним његовим делом и током њега поднео оставку. Сабор је исповедио божанство Духа Светога насупрот онима који су Га сматрали створењем и дао Символу вере облик у коме га Црква и данас изговара: „Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави“, и чланове о Цркви, крштењу, васкрсењу и животу будућег века. Његов трећи канон дао је цариградском епископу прво место после Рима, зато што је Цариград нови Рим, и отуда почиње поредак Цркава. Био је то сабор само Истока, а васељенским је постао када га је примио Халкидонски сабор.КључнаСабори и њихови канониСедми васељенски сабор (Никеја, 787)Седми и последњи васељенски сабор, који се састао у Никеји 787. године за време царице Ирине и патријарха Тарасија, пошто су први покушај, годину дана раније, растурили војници одани иконоборцима. Определио је да се свете иконе Христа, Мајке Божје, анђела и светих постављају и поштују, и повукао разлику око које се вртела цела расправа: поклоњење (προσκύνησις) може се указивати икони, док богопоклоњење (λατρεία) припада једино Богу; а част која се указује икони прелази на онога кога она приказује, како каже Свети Василије. Разлог томе је Оваплоћење: Бог је Себе учинио видљивим, и одбијати да се Он слика значи порицати да је био виђен. Иконоборство се вратило 815. године, а коначно је окончано 843. године, што Црква празнује као Торжество Православља.КључнаСабори и њихови канониТрећи васељенски сабор (Ефес, 431)Сабор из 431. године, сазван да реши да ли је Онај Који је рођен од Деве Бог. Несторије Цариградски радије ју је називао Христородицом (Χριστοτόκος), мајком Христовом, а Свети Кирило Александријски одговорио је да ускратити јој назив Богородица (Θεοτόκος) значи поделити њеног Сина на двојицу. Кирило је отворио сабор пре него што су стигли епископи из Антиохије и осудио Несторија; Антиохијци су по доласку одржали супротни сабор и осудили Кирила; цар је ухапсио обојицу. Била је потребна Формула сједињења из 433. године да би се две стране сложиле у једном исповедању једнога Христа. Народ Ефеса дочекао је пресуду с бакљама на улицама. Седми канон сабора забрањује сваки други символ вере осим никејског, а осми је потврдио независност Кипарске Цркве.ВажнаСабори и њихови канониПаламитски сабори (1341–1351)Низ сабора у Цариграду, пре свега 1341, 1347. и 1351. године, који су исихастички спор решили у корист Светог Григорија Паламе, против Варлаама Калабријског и његових наследника. Сабор 1351. године, у Влахерни, издао је Саборски томос који излаже учење: у Богу постоји стварна разлика између непознатљиве суштине и нестворених енергија, и једно и друго истински је Бог, а светлост коју су исихасти видели јесте та нестворена енергија, а не створени знак. Још један сабор, 1368. године, прибројао је Паламу светима. Православни писци обично сматрају да ови сабори имају васељенски ауторитет, али без утврђеног редног броја.ВажнаСабори и њихови канониШести васељенски сабор (Цариград, 680–681)Сазвао га је цар Константин IV, а одржан је у дворани под куполом у царском двору. Осудио је монотелитство и учење о једном дејству које је ишло уз њега и определио да Христос има две природне воље и два природна дејства, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно и несливено, при чему Његова човечанска воља следи божанску, не као да јој се противи или јој се нерадо покорава, него као потчињена њој. Доказ потиче од Преподобног Максима Исповедника: воља припада природи, а не личности, па Христос без човечанске воље не би био човек, а што није примио, то није ни исцелио. Текст на коме доказ почива јесте Гетсиманија, где се Господ моли да не буде Његова воља, него Очева, и моли се човечанском вољом која жели да живи. Сабор је осудио Сергија, Пира, Павла и Петра Цариградске, Кира Александријског, Теодора Фаранског и римског папу Хонорија, чију је осуду потом потврдио папа Лав II; васељенски сабор који суди папи због јереси спада међу најјасније православне одговоре на каснији захтев за личном непогрешивошћу. Преподобни Максим и Свети Мартин Исповедник, папа римски, обојица су умрли у изгнанству због овог исповедања, и ниједан није доживео да оно буде примљено. Сабор није издао сопствене каноне, а њих је једанаест година касније дао Пето-шести сабор.ВажнаСабори и њихови канониАпостолски канониОсамдесет пет правила предатих под именом Апостола, најстарији зборник црквеног права који Православна Црква прима. Ти канони састављени су у Сирији крајем IV века као завршни део Апостолских установа, а Црква је примила каноне и Установе оставила по страни: други канон Трулског сабора (692) примио је тих осамдесет пет, а остало одбацио као искварено од јеретика. Сабори су их већ сматрали обавезујућим; петнаести канон Првог никејског сабора позива се на „апостолско правило“ против клирика који прелази из града у град. Они стоје на првом месту у свакој збирци и у Пидалиону и уређују рукоположење (епископа рукополажу два или три епископа), владање клирика, примање јеретика, рачунање Васкрса и, у осамдесет петом, то које се књиге имају сматрати Светим Писмом.ВажнаСабори и њихови канониЈерусалимски сабор (1672)Сазван је у Витлејему под патријархом јерусалимским Доситејем да би одговорио на калвинистичко исповедање вере које је кружило под именом цариградског патријарха Кирила Лукариса. Његово Исповедање Доситејево одбацује предодређење без обзира на вољу, веру без дела и свођење Светих Тајни на знаке; оно потврђује стварно претварање Дарова у Евхаристији, поштовање икона и светих и анагиноскомена (ἀναγινωσκόμενα), књиге које се читају, као истинско Свето Писмо. То је у Православљу оно што је најближе званичном одговору на Реформацију, и то је помесни сабор високог ауторитета, а не васељенски.ВажнаСабори и њихови канониПети васељенски сабор (Цариград, 553)Сазвао га је цар Јустинијан, а председавао му је патријарх цариградски Евтихије; његове акте потписало је 165 епископа. Задатак му је био да утврди како треба читати Халкидон: осудио је Три поглавља, то јест личност и списе Теодора Мопсуестијског, списе Теодорита Кирског против Светог Кирила и посланицу Иве Едеског Марију, да се две природе никада не би могле схватити као два субјекта. Исповедио је да је Један од Свете Тројице пострадао телом, примио дванаест анатематизама Светог Кирила као мерило Халкидона и назвао Богородицу Приснодевом. Поименце је осудио Оригена, заједно с Аријем, Несторијем и Евтихијем, а петнаест анатематизама против оригенизма Предање прима заједно са сабором, иако је спорно да ли их је издао сам сабор или неки синод непосредно пре њега. Папа Вигилије био је у граду, али није хтео да учествује, писао је у одбрану Три поглавља и пристао тек накнадно, а северна Италија упала је у раскол због Три поглавља, Аквилеја на више од једног века. Сабор није вратио оне који су одбацили Халкидон, а управо је то Јустинијан од њега највише желео.ВажнаСабори и њихови канониПето-шести сабор (Трулски, 692)Назива се Пентекти (Πενθέκτη), то јест Пето-шести, зато што је дао каноне које Пети и Шести васељенски сабор нису издали, пошто су оба одлучивала само о учењу вере. Његова 102 канона окосница су православног канонског права: утврђују канон Светог Писма тиме што примају раније спискове, уређују питања свештенства, забрањују да се Христос приказује као јагње уместо у Његовом људском обличју и доносе прописе о посту и браку. Православна Црква прима их као каноне који имају ауторитет Шестог сабора; Рим их никада није прихватио у целини, што је и само једна од старијих линија раздора између Истока и Запада.ВажнаСабори и њихови канониЦариградски сабор (879–880)Одржан је под Светим Фотијем Великим, уз учешће легата које је послао папа Јован VIII. Вратио је Фотија на његов престо, поништио сабор из 869–870. године који га је збацио и анатемисао свакога ко би Никејско-цариградском Символу вере нешто додао или од њега одузео, што је осуда Филиокве пре него што је сам Рим додао Филиокве Символу вере. Јован VIII прихватио је његове одлуке; Рим га се одрекао у XI веку и данас сабор из 869–870. године сматра својим осмим. Многи православни овај сабор сматрају Осмим васељенским сабором, али то рачунање међу њима није општеприхваћено.