Богословље и догмати

35 тема

КључнаБогословље и догматиНикејско-цариградски Символ вереСимвол вере: исповедање које изговара цела Црква, састављено на Првом васељенском сабору 325. године и допуњено на Другом 381. године, који је додао чланове о Светом Духу, о Цркви, о крштењу, о васкрсењу и о животу будућег века. Халкидонски сабор примио га је као символ вере сто педесет Отаца, а Ефески сабор забранио је сваки други. Изговара се на свакој Божанственој Литургији, после ђаконовог узгласа „Двери, двери“, и изговара га свако ко приступа крштењу. Сабор је написао „Верујемо“; Црква на молитви каже „Верујем“, и свако исповеда за себе веру свих. Текст који изговара Православна Црква нема Филиокве, јер му у њој никада ништа није додато, а у наставку је дат на грчком језику сабора.КључнаБогословље и догматиОбожењеЦиљ људског живота у православном схватању: постати по благодати оно што је Бог по природи. Свето Писмо говори о томе да постанемо „причасници божанске природе“ (2 Пет. 1, 4), а Христос наводи псалам који каже: „Ја рекох: богови сте“ (Јн. 10, 34; Пс. 81, 6); Оци су то исказали реченицом коју је учинио чувеном Свети Атанасије Велики: Бог је постао човек да би човек постао бог. Обожење није утапање, нити промена суштине: човек остаје човек и створење, и испуњава се Богом као што се гвожђе у ватри испуњава ватром, а не престаје да буде гвожђе. Оно је учешће у нествореним енергијама Божјим, које су Сам Бог Који Себе даје, а не у Његовој суштини, у којој не учествује ниједно створење. Почиње у крштењу и миропомазању, храни се у Евхаристији, а остварује се држањем заповести, молитвом и љубављу; Преображење је његова слика. Преподобни Максим Исповедник каже да су Бог и човек узори један другоме.КључнаБогословље и догматиОваплоћењеЛогос, Који је био у Бога и Који је био Бог, постао је тело: вечни Син примио је од Деве потпуну људску природу, тело и словесну душу, и проживео људски живот од зачећа до смрти, не престајући да буде Бог. Он није само изгледао као човек, како су говорили докети, нити је позајмио људско тело као оруђе божанског ума, како је говорио Аполинарије, а разлог због кога су Оци на томе истрајавали изрекао је Свети Григорије Богослов: што није примљено, није ни исцељено. Зато је једно Лице, Син, Онај Који се рађа, плаче, гладује, умире и васкрсава, и зато је Његова Мајка Богородица и зато се Бог може сликати. Празници од Благовести до Вазнесења прослављају га редом, и на њему почива цело спасење: Бог је дошао тамо где смо ми, да бисмо ми отишли тамо где је Он.КључнаБогословље и догматиСвета ТројицаЈедан Бог у три Лица, Отац, Син и Свети Дух: не три бога, и не једно лице под три маске. Сва три Лица имају једну суштину, једну вољу и једно дејство, а разликују се само по томе како свако од Њих има Своје биће: Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух исходи. Отац је извор и узрок другој Двојици, и зато Црква исповеда једнога Бога: Божје јединство је Лице, а не апстракција која стоји иза Тројице. Ово учење није најпре измишљено, па онда брањено: речима га је изнудило само богослужење Цркве, која је од почетка крштавала у једно име Тројице, а утврђено је у Никеји и Цариграду против оних који би од Сина или од Духа начинили створење. Свака група псалама на богослужењима завршава се славословљем Тројици, и свака се православна молитва упућује унутар Тројице. Црква је позвана да буде икона Свете Тројице: многе личности, један живот.КључнаБогословље и догматиБогородицаМајка Божја, назив који је Трећи васељенски сабор потврдио у Ефесу 431. године: Онај Кога је родила јесте Бог, а назвати је нечим мањим значи поделити њеног Сина. Црква је назива Приснодевом, а у јектенијама готово сваког богослужења Пресветом, Пречистом, Преблагословеном, славном Владичицом нашом, и њене молитве призива чешће него молитве било кога другог. Оци су је, почев од Јустина и Иринеја, називали новом Евом, чија је послушност разрешила непослушност прве Еве, а Свети Никола Кавасила писао је да Оваплоћење није било дело само Оца, Сина и Духа, него и воље и вере Деве. Црква њено Успење прославља као истинску смрт, после које је уследило њено преношење на небо с телом и душом, о чему се пева у химнама празника, а да то није одређено као догмат; Црква не прима латински догмат о њеном безгрешном зачећу, јер никада није учила о наслеђеној кривици од које је тај догмат изузима. Њена икона стоји лево од царских двери, а у апсиди изнад Часне трпезе често је насликана као Платитера, Пространија од небеса, која држи Христа.КључнаБогословље и догматиКрст и РаспећеКрст је средишњи символ Православља: не само оруђе смрти, него средство победе над смрћу, грехом и ђаволом. Христова смрт била је добровољна, чин највише љубави. На Крсту је Христос сишао у дубине људског страдања, а Својом смрћу и у сам ад, разоривши смрт „смрћу“. Крсту се одаје поклоњење, њиме се човек знаменује, и он стоји у сваком православном дому и храму.КључнаБогословље и догматиМонархија ОцаСамо је Отац извор. Син се рађа од Њега и Дух исходи од Њега, и ниједан од Њих се не рађа нити исходи од божанске суштине као такве, нити од Сина. На то мисле грчки Оци када кажу да Црква исповеда једног Бога зато што исповеда једног Оца: јединство Тројице обезбеђено је Лицем, а не заједничком супстанцом која стоји иза Тројице. Свети Григорије Богослов каже да је Тројици природа једна и да је јединство Отац, од Кога су и ка Коме се узводе остали. Без тога је доказ против Филиокве само напола изведен, јер приговор није у томе да Дух има превише извора, него у томе што Му се давањем два извора уништава онај један који има.КључнаБогословље и догматиПневматологија (Свети Дух)Свети Дух је треће Лице Свете Тројице, Господ Животворни, Који од Оца исходи и Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави. Символ вере то исповеда речима из 381. године, а њих је припремила расправа Светог Василија Великог. Дух се шаље у свет кроз Сина, и то је Његово послање у времену; од Оца јединога Он исходи, и то је Његово вечно порекло, а Филиокве је то двоје побркао. Он је говорио кроз пророке, осенио Деву, сишао на Јордану и на Педесетницу, и даје се сваком хришћанину у миропомазању као печат дара. На епиклези Он претвара Дарове. Преподобни Серафим Саровски говорио је да је стицање Духа Светога сав циљ хришћанског живота, и готово свако православно богослужење почиње молитвом да Он дође.КључнаБогословље и догматиРазликовање суштине и енергијаБог је потпуно непознатљив у ономе што јесте, а потпуно присутан у ономе што чини. Његову суштину ниједно створење никада неће схватити нити ће у њој учествовати, ни у овом ни у будућем животу; Његове енергије – Његов живот, благодат, светлост, сила и љубав – нестворене су и јесу Сам Бог Који дејствује и Који Себе даје, и у њима Бога истински познајемо и у Њему истински учествујемо. Свети Василије Велики рекао је да Бога познајемо из Његових енергија, а да не тврдимо да се приближавамо Његовој суштини. Када је Варлаам тврдио да светлост коју су исихасти видели мора бити створена, јер би иначе Бог био подељен, Свети Григорије Палама одговорио је да енергије нису део Бога, него Бог, као што су и зраци сунце, а сабори 1341, 1347. и 1351. године потврдили су његово учење. Ово разликовање омогућава Православној Цркви да каже и то да је Бог изнад свега и то да човек може бити обожен, и због њега је благодат у православном богословљу нестворена.КључнаБогословље и догматиСвето ПредањеОно што је предато: вера примљена од апостола, коју Свети Дух чува живом у Цркви. Свети апостол Павле поручује Солуњанима да држе предања којима су научени, било речју, било посланицом (2 Сол. 2, 15), и Православна Црква никада није супротстављала Свето Писмо Предању: Писмо је срце Предања, у њему записано и у њему исправно читано. Око њега стоје Символ вере, саборске одредбе, списи Отаца, богослужење, иконе, канони и житија светих. Свети Василије Велики набраја ствари у које нико не сумња, а које нигде нису записане: знак крста, окретање ка истоку на молитви, речи епиклезе. Предање није исто што и обичај. Обичај може бити стар и погрешан; Предање је живот Духа у Цркви, а мерило му је саборна свест Цркве кроз време, а не сама старина.КључнаБогословље и догматиСилазак у адИзмеђу Крста и Васкрсења Христос силази међу мртве. Православна икона Васкрсења не приказује Га како излази из гроба: приказује Га у аду, како стоји на његовим разваљеним вратима и за зглоб руке извлачи Адама и Еву, тако да је стисак Његов, а не њихов. Зато васкршњи тропар пева да је смрћу смрт поразио, и зато се Васкрсно слово Светог Јована Златоустог, које се чита на васкршњем јутрењу, обраћа право аду и руга му се. Велика субота прославља сам тај дан, и њене песме најнеобичније су у години: гроб се назива извором живота, а Црква над Богом пева опело.КључнаБогословље и догматиСотериологија (спасење)Спасење је у православном схватању исцељење и избављење пре него што је ослобађајућа пресуда. Грех је болест, смрт је ропство, а Христос је Лекар Који на Себе узима болест и Победник Који разбија тамницу: смрћу је смрт поразио, како свакога дана током четрдесет дана пева васкршњи тропар. Крст је најпунији чин љубави и пораз ђавола, а Васкрсење је његов смисао. Оци слободно користе језик откупа и жртве, али Свети Григорије Богослов пита коме је откуп плаћен и одговара: не ђаволу, а ни Оцу Који би га захтевао. Православно предање никада није ставило задовољење божанске правде у средиште свог објашњења, као што је то учинио латински Запад после Анселма. Циљ спасења није измењена пресуда, него измењен човек: обожење.КључнаБогословље и догматиХристологијаКо је Христос, онако како су то сабори одредили током четири стотине година: једно Лице, вечни Син, у две потпуне природе, божанској и људској, сједињеним несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. Свака одредба те реченице одговор је некоме. Несторије је Христа поделио на Бога и човека са Њим спојеног, а Ефески сабор је 431. године одговорио да је Онај Кога је Дева родила Бог, па је она Богородица. Евтихије је допустио да се човештво раствори у божанству, а Халкидонски сабор је 451. године одговорио са четири прилога. Монотелити су Христу приписивали једну вољу, а Шести васељенски сабор је 681. године, следећи Преподобног Максима Исповедника, одговорио да свака природа има своју вољу и своје дејство, и да се људска воља слободно покорава божанској. Пошто је Лице једно, оно што припада једној или другој природи може се рећи о Њему: Бог је распет, и човеку се одаје поклоњење. Древноисточне цркве које нису примиле Халкидон и даље су одвојене, а дијалог с њима није довео до поновног јединства.ВажнаБогословље и догматиБлагодат је нестворенаУ Православљу благодат није створени дар који Бог начини и преда. Она је Сам Бог у Својим нествореним енергијама, дарован Својим створењима: светлост на Тавору, огањ на Педесетницу и благодат Светих Тајни јесу Бог Који Себе саопштава, а не нека супстанца произведена за ту сврху. То произлази из разликовања суштине и енергија, и то је тачка на којој се православно и схоластичко богословље најоштрије разилазе, јер створена благодат увек може бити само нешто између Бога и душе. Обожење у потпуности зависи од тога: створење не може постати причасник божанске природе тиме што прима нешто створено.ВажнаБогословље и догматиЕклисиологија (учење о Цркви)Православно учење о Цркви, које није толико учење о једној установи колико исповедање онога што Црква јесте: Тело Христово и храм Духа, једна, света, саборна и апостолска, како каже Символ вере. Она је цела присутна у свакој Евхаристији окупљеној око свог епископа. Где се год појави епископ, писао је Свештеномученик Игњатије Богоносац, тамо нека буде и народ, као што је, где год је Исус Христос, тамо и Саборна Црква. Помесне Цркве нису огранци неке веће организације, него једна Црква на сваком месту, повезане једном вером, једном Евхаристијом и саборима, при чему ниједан епископ није изнад сабора. Православна Црква исповеда да је она та једна Црква, а не један њен део. О томе како говорити о хришћанима изван ње расправљају и сами православни богослови: једни, следећи оца Георгија Флоровског, кажу да канонске границе Цркве нису граница деловања Духа, а други се држе строжег тумачења. Сама Црква то питање није решила саборски.ВажнаБогословље и догматиИпостас (лице)Лице: једно од три Лица Свете Тројице, или једно Лице оваплоћеног Сина. Све до IV века ова реч била је готово синоним речи усија, суштина, и саме никејске анатеме употребљавају их заједно, због чега је Исток сумњао да Запад од Тројице прави једно лице, а Запад да Исток од Њих прави три бога. Кападокијски Оци утврдили су разлику коју Црква чува: усија је оно што је заједничко, а ипостас оно што је посебно, као што је човештво заједничко Петру и Павлу, а сваки од њих је неко. Отац, Син и Дух су једна усија и три ипостаси, а разликују се само по пореклу. Халкидонски сабор је потом ту реч применио на Христа: једна ипостас у две природе. Велики део савременог православног промишљања о томе шта је личност полази одавде.ВажнаБогословље и догматиЈедносуштан (омоусиос)Једносуштан, то јест једне суштине: реч коју је Први васељенски сабор унео у Символ вере да би рекао да је Син Бог у потпуно истом смислу у коме је то и Отац, а не нижи бог нити прво од створења. Ту реч није било лако изабрати. Нема је у Светом Писму, била је употребљена у смислу који је осуђен у Антиохији 268. године, а пола века после Никеје епископи који нису били аријанци радије су говорили омиусиос, сличне суштине, што се од омоусиос разликује за једно слово. Свети Атанасије Велики сматрао је да ништа мање од тога није довољно, а Кападокијски Оци придобили су оне који су се колебали, показавши да једна суштина не значи нужно и једно лице. Други васељенски сабор потврдио ју је 381. године. Халкидонски сабор је потом исту реч употребио двапут: Христос је једносуштан Оцу по божанству и једносуштан нама по човештву.ВажнаБогословље и догматиКенозис (самоунижење)Он је „себе понизио узевши обличје слуге“ (Флп. 2, 7). Православно читање тог стиха пажљиво је према томе шта је тај кенозис: Син не одлаже Своје божанство нити га у било чему обуставља, јер божанство које се може одложити није божанство. Кенозис јесте примање. Оно што Он прима јесте цело наше стање, са глађу, умором, незнањем по човештву, страхом у врту и смрћу, и прима га не престајући ни за тренутак да као Бог испуњава све. Зато новије кенотичке теорије, по којима се Логос, да би постао човек, лишава свезнања или свемоћи, нису дубље смирење, него стара заблуда која Оваплоћење претвара у одузимање.ВажнаБогословље и догматиЛогос и логосиСвака створена ствар има свој логос, реч или начело по коме Бог ту ствар хоће, и сви ти логоси сабрани су у једном Логосу Који је постао тело. Преподобни Максим Исповедник то разрађује у седмој Амбигви: логоси нису саме ствари, нити неки засебан свет идеја, него Божје воље о свакој ствари, нестворене у Њему и разлог због кога је свака ствар оно што јесте. Истински познати неко створење зато значи прочитати га уназад до његовог Творца, а грех је одбијање да се то учини. То је православни одговор на Платонове идеје, и зато созерцање природе стоји као степен духовног живота између држања заповести и богопознања.ВажнаБогословље и догматиОбраз и подобије БожјеБог у Књизи постања говори о стварању човека по Своме образу и по Своме подобију (1 Мој. 1, 26), и Оци су тим двема речима придавали велики значај. Почев од Свештеномученика Иринеја Лионског, многи су образ схватали као оно што сваки човек има по стварању (разум, слободу, способност за заједницу с Богом), а подобије као оно ради чега образ постоји, уподобљавање Богу, што је обожење. Једно поседујемо по стварању, писао је један од њих, а друго стичемо слободним избором. Нису сви Оци тако раздвајали те две речи, али су сви учили да грех образ помрачује, а никада не уништава, и да је Христос, истински Образ Оца, дошао да га обнови. Образ није део човека, него цео човек, тело и душа, и Црква поступа у складу с тим: на Литургији ђакон кади иконе, а затим народ, јер су и људи иконе.ВажнаБогословље и догматиПерихореза (узајамно прожимање)Свако Лице Свете Тројице пребива цело у другима, без мешања и не престајући да буде оно што јесте. Преподобни Јован Дамаскин даје тој речи њено устаљено богословско значење: Три Лица имају своје биће једно у другом, тако да где је једно, тамо су сва три, а дела Божја ван Њега Самог никада нису подељена међу Њима. Иста реч врши и другу службу у христологији, где се две Христове природе узајамно прожимају без сливања, и тако Црква може да каже да је Бог распет и да се човеку одаје поклоњење, а да одбацује и Евтихијево мешање и Несторијево раздељивање.ВажнаБогословље и догматиРекапитулација (анакефалеосис)Христос у Себи сабира цео људски живот и проживљава га изнова, како треба. Свештеномученик Иринеј Лионски то подробно разрађује против гностика: где је Адам био непослушан код дрвета, Христос је послушан на дрвету; где је Ева поверовала гласнику и себе свезала, Дева је поверовала гласнику и чвор разрешила; и Он је прошао кроз свако доба живота, рано детињство, детињство, младост и зрело доба, освећујући свако од њих тиме што је у њему био. Спасење у овом тумачењу није погодба склопљена изнад наших глава, него поновно прелажење целог људског пута, овога пута како треба, од Онога Који је наш.ВажнаБогословље и догматиСпор о ФилиоквеРечи „и од Сина“ (Филиокве), које су на латинском Западу додате исказу Символа вере да Свети Дух исходи од Оца. Први пут се јављају у Шпанији, у Толеду 589. године, и шире се кроз франачку цркву; богослови Карла Великог залагали су се за њих, а папа Лав III је то одбио и наредио да се Символ вере без њих уреже на сребрне штитове у цркви Светог Петра. Сам Рим почео их је певати тек око 1014. године. Православни приговор је двострук. С канонске стране, Символ вере васељенског сабора изменио је само један део Цркве, иако је Ефески сабор забранио сваки други символ вере. С богословске стране, чинити Сина другим извором Духа значи рушити монархију Оца и замагљивати Лица у Њиховој заједничкој суштини. Свети Фотије Велики, сабор 879–880. године и Свети Марко Ефески, сваки у своје време, чврсто су стајали на томе, и то је и данас једно од питања међу црквама.ВажнаБогословље и догматиУсија (суштина, природа)Суштина: оно што нешто јесте, а у Богу оно што је заједничко Оцу, Сину и Духу, тако да је свако од Њих потпуно Бог, а ипак нема три бога. Евномије је тврдио да се божанска суштина може спознати и именовати – да Бог просто јесте нерођеност – и да, према томе, рођени Син не може бити Бог. Свети Василије Велики и Свети Григорије Ниски одговорили су да ми не знамо суштину чак ни мрава, а камоли Бога, и да свако име које дајемо Богу именује нешто о Њему, а никада оно што Он јесте. То одбијање јесте корен апофатичког предања и разликовања између непознатљиве суштине и енергија у којима Бог даје Себе. У језику сабора о Христу, усија и природа значе исто: Он их има две, божанску и људску.ВажнаБогословље и догматиАпофатичко богословљеГоворење о Богу казивањем онога што Он није, јер је све што људски ум може да обухвати мање од Бога. Мојсије је ушао у густи мрак у коме је био Бог, и Свети Григорије Ниски тај мрак тумачи као место где престаје знање и почиње сусрет. „Мистичко богословље“ Ареопагита узлази порицањима, све док не порекне и сама порицања. То није агностицизам нити ћутање ради ћутања: оно чува ум да од сопствених појмова не начини идол, и оно је пут ка сједињењу, а не зид. Литургија се тако и моли: „јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“. Позитивно, катафатичко богословље тиме се не укида – Бог је заиста благ и заиста Отац – али се увек изговара са свешћу да је стварност већа од речи.ВажнаБогословље и догматиАријанствоУчење Арија, презвитера из Александрије, да је Син Божји прво и највеће од створења, кроз Кога је Бог створио свет, али ипак створење: било је када Га није било. Он га је преточио у народне песме, које су певали морнари и млинари. Први васељенски сабор осудио га је 325. године и унео у Символ вере реч омоусиос, једносуштан, а пола века после тога изгледало је као да је Никеја изгубила: цареви су били наклоњени аријанској и полуаријанској струји, Свети Атанасије Велики био је прогнан пет пута, а после сабора 359. године блажени Јероним написао је да је цео свет застењао и зачудио се што је постао аријански. Готе је покрстио један аријански мисионар, па су краљевства која су на Западу наследила Рим била у почетку аријанска. Други васељенски сабор 381. године учинио му је крај унутар Царства.ВажнаБогословље и догматиБогородица и безгрешно зачећеПравославље поштује Богородицу изнад сваког створења и не исповеда безгрешно зачеће, догмат проглашен у Риму 1854. године, по коме је она од првог тренутка свог зачећа сачувана од мрље првородног греха. Православни приговор није у томе што би она била мање света, него у томе што тај догмат одговара на питање које Православље не поставља: он претпоставља наслеђену кривицу, о којој Исток никада није учио, па нема ни мрље од које би она требало да буде сачувана. Била је смртна као што смо ми смртни, умрла је, а њена чистота плод је слободне послушности, а не изузећа које јој је дато пре него што је могла да пристане. Чинити је изузетком значи чинити је мање сличном нама, а управо као једна од нас она је Логосу дала Његово тело.ВажнаБогословље и догматиПрародитељски грех (насупрот првородном греху)Оно што човечанство наслеђује од Адама јесте, у православном схватању, стање, а не кривица: смртност, трулежност, страсти и воља склона греху, стање у коме се рађа сваки човек и у коме затим свако греши сам. Грчки текст Посланице Римљанима (5, 12) каже да је смрт прешла на све људе зато што су сви сагрешили; латински превод прочитао је исте речи у смислу да су сви сагрешили у њему, то јест у Адаму, и блажени Августин је на том читању изградио учење о кривици која се преноси на свако дете. Исток га није следио. Образ Божји је помрачен, а не уништен, и слобода остаје. Зато Православној Цркви није потребан латински догмат о безгрешном зачећу, нити га она прима: он постоји да би Деву изузео од кривице о којој Исток никада није учио. Крштење је за опроштење грехова и за ново рођење у живот Христов.ВажнаБогословље и догматиСинергија (слободна воља и благодат)Православље учи о синергији, то јест о сарадњи божанске благодати и људске слободе. Благодат претходи, буди и оспособљава; воља мора да пристане и да непрестано пристаје, и остаје слободна да одбије. Тиме се искључује пелагијанство, које спасење чини делом људског труда, и искључује се апсолутно предодређење, одлука која спасава или осуђује без обзира на вољу. Свето Писмо заиста говори о онима које је Бог унапред познао и унапред одредио (Рим. 8, 29–30), а Оци то читају као предзнање, а не као принуду: Бог зна шта ће слободно створење изабрати, а да не бира уместо њега.ВажнаБогословље и догматиСтварање и космологијаБог је створио свет ни из чега, као слободан чин љубави, а не из нужде. Творевина је по себи добра (1 Мој. 1, 31), али није божанска: различита је од Бога, а ипак је одржавају Његове нестворене енергије. Материјални свет није зао (насупрот гностицизму). Цео космос предодређен је за преображење, а не за уништење.Богословље и догматиМонотелитствоУчење да оваплоћени Христос има једну вољу, изнесено у VII веку као формула око које би могли да се сложе халкидонци и они који су одбацили Халкидон, и промовисано царским указима, Ектесисом из 638. и Типосом из 648. године. Његов ранији облик био је моноенергизам, учење о једном дејству. Православље га је одбацило јер воља припада природи: Христос без људске воље није човек, а воља је управо она моћ која је пала, па оно што Он није примио, није ни исцелио. Преподобни Максим Исповедник и Свети Мартин Исповедник, папа римски, били су суђени и прогнани зато што су га одбацили, а Преподобном Максиму одсекли су језик и десну руку, да не би могао ни да говори ни да пише. Шести васељенски сабор осудио га је 681. године, када обојица више нису били живи.Богословље и догматиМонофизитствоУчење Евтихија да Христос после сједињења има само једну природу, при чему је Његово човештво утопљено у Његово божанство као кап вина у море. Осуђено је на Халкидонском сабору 451. године, који је исповедио једно Лице у две природе, несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. Та осуда је на снази и никада није преиспитивана.Богословље и догматиНесторијанствоУчење осуђено на Ефеском сабору 431. године у лицу Несторија, архиепископа цариградског, који Деву није хтео да назива Богородицом, него само Христородицом. Свети Кирило Александријски видео је у њему Христа подељеног на два субјекта, на човека и на Логоса Који је у њему обитавао, и истрајавао је на томе да је Онај Који се родио од Деве, Који је страдао и умро, Сам Логос Божји у телу. Несторије је збачен и умро је у изгнанству. Да ли је он заступао учење које носи његово име, о томе се и данас расправља, а Асирска црква Истока, која га поштује, никада није учествовала у том сабору. Православна Црква држи се саборске пресуде, и сваки пут када Деву назове Богородицом, исповеда оно што је Ефес бранио: једног Христа, Бога Који је постао човек, а не човека у коме је Бог дошао да обитава.Богословље и догматиСвет анђела и демонаАнђели су бестелесна духовна бића, створена пре материјалног света. Православно предање, следећи писца Ареопагитских списа, описује девет анђелских чинова у три тријаде: Серафими, Херувими, Престоли; Господства, Силе, Власти; Начала, Арханђели, Анђели. Сатана (Луцифер) и демони су пали анђели, који су се побунили из гордости. Сваком човеку на крштењу додељује се анђео чувар.Богословље и догматиСофиологијаСистем који је развио Владимир Соловјов, а богословски разрадио отац Сергије Булгаков, у коме се Софија, Премудрост Божја, схвата као начело које стоји између Бога и творевине и које је у извесном смислу лично. Осудиле су га 1935. године Московска Патријаршија и, одвојено, исте године, Руска Загранична Црква, која се у тој деценији ретко у чему слагала с Москвом. Приговор је да се њиме у учење о Богу уводи нешто четврто и брише граница између нествореног и створеног, а то је управо она граница коју православно богословље никада не напушта. Оно за чим је софиологија посезала, стваран додир између Бога и света, додир који је сам Бог, а не створење, Предање већ има у разликовању суштине и енергија.