Историја Цркве

23 теме

КључнаИсторија ЦрквеВелики раскол (1054)Раскол између Римске Цркве и православних Цркава Истока, који се датира у 1054. годину, али је настајао вековима. У јулу те године кардинал Хумберт положио је на Часну трпезу Свете Софије булу о одлучењу патријарха Михаила Керуларија, а синод у Цариграду је са своје стране анатемисао легате. Спор у позадини био је старији: Филиокве, који је на Западу додат Символу вере, захтев римског престола за јурисдикцијом над целом Црквом уместо првенства части међу патријарсима и разлике у пракси, као што је бесквасни хлеб. Оно што је раскол учинило стварним у животу верних био је Четврти крсташки рат, који је 1204. године опљачкао Цариград и у њему поставио латинског патријарха. Уније проглашене у Лиону 1274. и у Фиренци 1439. године православни народ је одбацио, а Свети Марко Ефески није хтео да потпише. Године 1965. папа Павле VI и патријарх Атинагора уклонили су из сећања анатеме из 1054. године; општење није обновљено, јер питања која су до раскола довела и даље постоје.КључнаИсторија ЦрквеКрштење Кијевске Русије (988)Кијевски кнез Владимир, незнабожац чији зао глас летописи нимало не ублажавају, послао је људе да испитају вере. Извештај који су донели из Велике цркве у Цариграду јесте онај који сви памте: нису знали да ли су на небу или на земљи, јер на земљи нема такве лепоте, и нису умели да је опишу, него су знали само да Бог онде пребива међу људима. Крстио се у Херсону, оженио се царевом сестром, бацио идоле у Дњепар и дао да се у њему крсти Кијев. Оно што је уследило није била грчка колонија: словенска писменост била је већ створена, па је тамошња Црква од почетка читала и појала на свом језику, и зато је Православље у Русији пустило корен као нешто своје, домаће.КључнаИсторија ЦрквеПедесетница и рођење ЦрквеПедесет дана после Васкрсења, на јеврејски празник седмица, Дух Свети сишао је на апостоле у Јерусалиму као хук силног ветра и као огњени језици, и они су говорили тако да су их поклоници из сваког народа чули на свом језику. Црква у томе види поништење Вавилона: када је Вишњи помешао језике, разделио је народе, пева кондак празника, а када је раздао огњене језике, све је позвао у јединство. Свети апостол Петар проповедао је да се испунило Јоилово пророштво, и тога дана крстило се око три хиљаде људи. Заједницу која је затим настала Дела апостолска описују једном реченицом коју Црква никада није престала да наводи: „бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дап. 2, 42). На икони апостоли седе у полукругу, међу њима и Свети апостол Павле, иако тада још није био позван, а испод њих, у тамном луку, седи стари цар који држи дванаест свитака: свет, који чека да му се проповеда.ВажнаИсторија ЦрквеАпостолско доба (30–100. по Хр.)Прво хришћанско поколење, од Педесетнице до упокојења Светог апостола Јована, последњег од Дванаесторице, око краја I века. У то доба Јеванђеље је из Јерусалима стигло у Антиохију, где су ученици први пут названи хришћанима, и у Рим; Апостолски сабор у Јерусалиму одлучио је око 49. године да незнабошци не морају да се обрезују; Свети апостол Павле предузео је своја путовања и написао своје посланице; Свети Јаков Зеведејев, Свети Јаков, брат Господњи, Свети Петар и Свети Павле пострадали су мученички; а 70. године разорен је Храм. До краја тог доба Нови Завет је био написан, Евхаристија се савршавала првог дана седмице, а Црква је имала устројство које има и данас. Свети Климент Римски, пишући око 96. године, каже да су апостоли постављали епископе и ђаконе и одредили да их наследе други, а деценију касније Свети Игњатије Богоносац пише о епископу, презвитерима и ђаконима у свакој цркви и о томе да се ништа не чини без епископа.ВажнаИсторија ЦрквеВизантијско царство и ПравослављеРимско царство на Истоку, од освећења Цариграда 330. године до његовог пада 1453. године, чији се народ никада није називао друкчије него Римљанима (Ромејима). То је свет у коме је Православље добило свој облик: цареви су сазивали васељенске саборе, Јустинијан је подигао Свету Софију и у својој шестој новели изложио идеал симфоније између свештенства и царства, два дара Божја из једног извора, од којих сваки има своје дело. Тај идеал су често изневеравали цареви иконоборци и цареви који су Цркви наметали уније, и Црква се не једном супротставила престолу. Царство је Словенима послало Свете Кирила и Методија, а обред његове Велике цркве постао је обред целог православног света. Његов крај није био и крај његове Цркве: под Османлијама и у словенским земљама она је наставила да живи у ономе што је названо Византијом после Византије.ВажнаИсторија ЦрквеДоба гоњења (64–313. по Хр.)Два и по века између Нерона и Константина, у којима је бити хришћанин био злочин за који се могло платити главом. Гоњење је долазило у таласима, а не без престанка: под Нероном, који је хришћане окривио за пожар Рима 64. године и под којим су пострадали Свети апостоли Петар и Павле; под Трајаном, који је одредио да се хришћани не траже, али да буду погубљени ако их неко оптужи, а они не пристану да принесу жртву; под Декијем 250. године, који је од свих захтевао потврду о принесеној жртви; и, као последње и најтеже, под Диоклецијаном, од 303. године, чије је гоњење на Истоку трајало до 313. године. Већина великомученика у црквеном календару потиче из тих година. Црква је тада научила оно што је сачувала до данас: да је смрт мученика његов дан рођења, који се прославља као празник; да су његове кости, како су Смирњани написали о моштима Светог Поликарпа, драгоценије од драгог камења; и да се над њима приноси Евхаристија, због чега се и данас у свакој Часној трпези налазе мошти. Крв хришћана је семе, писао је Тертулијан, и раст Цркве под мачем потврдио је његове речи.ВажнаИсторија ЦрквеИсихастички спор (XIV век)Спор од 1330-их до 1350-их година око молитве светогорских монаха и светлости за коју су говорили да је виде. Варлаам Калабријски, учени Грк из Италије, исмевао је њихов телесни начин молитве и тврдио да ниједно створено око не може да види Бога, те да та светлост мора бити нешто створено. Свети Григорије Палама одговорио је у Тријадама разликовањем које су Оци подразумевали, а које је он изрекао изричито: Бог је непознатљив у Својој суштини, а истински познат у Својим нествореним енергијама, и Таворска светлост била је слава самога Бога. Монаси Свете Горе потписали су у његову одбрану Светогорски томос. Сабор 1341. године осудио је Варлаама, који је отишао у Италију и постао латински епископ; спор се затим уплео у грађански рат, и Палама је годинама био у тамници пре него што су га сабори 1347. и 1351. године оправдали и осудили Акиндина и Григору. Одлуке су унете у Синодик Православља, а Црква прославља Светог Григорија у другу недељу Великог поста.ВажнаИсторија ЦрквеМилански едикт (313. по Хр.)Споразум постигнут у Милану 313. године између Константина, цара на Западу, и Лицинија, цара на Истоку, да се хришћанима и свима осталима да слобода да исповедају веру по свом избору и да се врате одузете цркве, гробља и имовина. То строго узев није био едикт, нити је издат у Милану: текст је сачуван као писмо које је Лициније из Никомидије упутио намесницима, а сачували су га Лактанције и Јевсевије. Галерије је гоњење обуставио још 311. године едиктом о толеранцији, невољно, на самрти, а Максимин Даја га је на Истоку обновио. Ново је 313. године било то што слобода није дата невољно, него као начело политике, и то свима. За један људски век Црква је из арене доспела у савете царства, са свиме што је та промена донела, и добрим и рђавим.ВажнаИсторија ЦрквеНовомученици и исповедници рускиРуска Црква је у XX веку изгубила више људи него што их је цело Римско царство однело за три стотине година. Епископи, свештеници, монаси и мирјани стрељани су или су умрли од исцрпљујућег рада од 1918. године надаље, а врхунци су били 1922, 1929. и изнад свега 1937. године, када је више од сто хиљада људи ухапшено под верским оптужбама, а десетине хиљада стрељано; само у Бутову крај Москве стрељачки спискови наводе више од хиљаду убијених због вере. Године 2000. Архијерејски сабор у Москви прославио је Сабор новомученика и исповедника, поименце навевши више од хиљаду њих, а остале препустивши Богу, Коме су познати. Царска породица прослављена је истим актом као страстотерпци, што је посебна руска категорија светих за оне који су убијени без отпора, пошто је Загранична Црква њене чланове 1981. године прославила као мученике.ВажнаИсторија ЦрквеПад Цариграда (1453)Освајање града од стране османског султана Мехмеда II у уторак 29. маја 1453. године, после опсаде од седам седмица, чиме је окончано Римско царство на Истоку. Последњи цар, Константин XI Палеолог, погинуо је борећи се на бедемима, а његово тело никада није препознато. Претходне ноћи Грци и Латини молили су се заједно у Светој Софији, коју је већина народа избегавала откако је у њој претходног децембра проглашена Фирентинска унија. Град је опљачкан, а Велика црква претворена је у џамију. Мехмед је потом ученика Светог Марка Ефеског Генадија Схоларија, противника уније, 1454. године поставио за патријарха и поглавара свих православних у царству, па је Патријаршија као Црква покореног народа опстала скоро пет векова. Грци и данас сматрају уторак несрећним даном. Света Софија постала је музеј 1934. године, а поново џамија 2020. године.ВажнаИсторија ЦрквеРуска Црква: хиљаду годинаХиљаду година у кратким цртама. Црква Кијевске Русије рођена је у Кијеву 988. године, под митрополитом посланим из Цариграда, и преживела је монголско освајање у XIII веку; у XIV веку Преподобни Сергије Радоњешки и његови ученици испунили су северне шуме манастирима. Када су Грци у Фиренци прихватили унију с Римом, Москва ју је одбацила и 1448. године сама изабрала свог митрополита, а 1589. године цариградски патријарх учинио је Москву патријаршијом. Реформа богослужбених књига по грчком узору коју је спровео патријарх Никон одвојила је староверце 1660-их година; 1721. године Петар Велики укинуо је патријаршију и ставио Цркву под Свети Синод и световног обер-прокурора. Велики Помесни сабор 1917. године обновио је патријаршију и изабрао Светог Тихона истих седмица када су бољшевици преузели власт, а Црква је затим прошла кроз најтеже гоњење у својој историји. Ослобођена 1988. године, обновила се брзином коју нико није предвидео и далеко је највећа од свих православних Цркава.ВажнаИсторија ЦрквеСовјетско гоњење ЦрквеСедамдесет година током којих је совјетска држава настојала да искорени религију у Русији, и у томе умало успела. Од 1918. године Црква је изгубила имовину и право на правно постојање; 1922. године одузимање црквених драгоцености, под изговором помоћи гладнима, донело је прва масовна суђења и погубљења, почев од Шује; патријарх Тихон је затворен, а држава је против њега подржала раскол обновљенаца. Године 1927. митрополит Сергије прогласио је лојалност Цркве совјетској држави, корак који је тада поделио верне и о коме се спори и данас. Велики терор 1937. и 1938. године био је најгори: од око педесет четири хиљаде парохијских храмова отворених 1917. године, до 1939. године отворено их је било неколико стотина. Десетине хиљада свештенослужитеља, монаха и монахиња стрељано је или је умрло у логорима, а Руска Црква је више од хиљаду њих поименце прославила као новомученике и исповеднике. Стаљин је у ратно време, 1943. године, допустио обнову, Хрушчов је поново затворио половину храмова, и тек је хиљадугодишњица Крштења Русије, 1988. године, донела слободу.ВажнаИсторија ЦрквеЦар Константин ВеликиПрви римски цар хришћанин, кога Црква заједно с његовом мајком Јеленом прославља као равноапостолног 21. маја. Проглашен за цара у Јорку 306. године, победио је Максенција код Милвијског моста 312. године, пошто му је био показан знак крста са речима „Овим побеђуј“, како је то Јевсевије чуо из његових уста. Године 313. он и Лициније дали су Цркви слободу, 325. године сазвао је епископе у Никеју, а 330. године освештао је Цариград, Нови Рим, који ће једанаест векова бити срце православног хришћанства. Црква не скрива ни оно друго што је истина: 326. године дао је да се погубе његов син Крисп и његова жена Фауста, а крстио га је тек на самрти, 337. године, Јевсевије Никомидијски, Аријев пријатељ. Крштење на самрти тада је било уобичајено, и Црква га поштује због крштења које је спрало оно што је било пре њега и због онога што је учинио за Цркву, а не као узор приватног живота.ВажнаИсторија ЦрквеБрестовска унија (1596)Већина православних епископа Кијевске митрополије, која се тада налазила у Државној заједници Пољске и Литваније и била под тешким притиском, потчинила се Риму у Бресту, задржавши византијски обред, ожењено свештенство и богослужење на словенском. Два епископа су одбила, а с њима и братства, већина манастира и велики део мирјана, који су остали без јерархије све док она није тајно обновљена 1620. године. Последица су биле две цркве са истим обредом у истим градовима и четири века огорчења. Православни приговор никада се није односио на обред, него на начин: заједница склопљена на врху, од стране епископа, преко главе народа, у јурисдикцији у којој је држава то награђивала.ВажнаИсторија ЦрквеНовомученици под османском влашћуИзмеђу пада Цариграда и грчке независности, неколико стотина хришћана погубљено је за веру под османском влашћу, и Црква их назива новомученицима да би их разликовала од мученика прва три века, а да их притом не ставља испод њих. Многи од њих били су прешли у ислам, често као деца или под принудом, а затим су се јавно вратили Христу, знајући шта закон за то прописује. Свети Никодим Светогорац и Свети Макарије Коринтски сабрали су повести о њима у Новом мартирологиону из 1799. године, делом и да би одговорили западним писцима који су тврдили да је Грчка Црква мртва. Само то сабирање било је чин отпора.ВажнаИсторија ЦрквеПравославље под османском влашћуЧетири века и више, током којих су православни хришћани Балкана, Мале Азије и Блиског истока живели под османским султанима, од пада Цариграда док балкански народи један за другим нису извојевали слободу, током XIX века и у Балканским ратовима 1912. године. Султан је васељенског патријарха поставио за поглавара свих православних у царству (рум милета), одговорног за њих у грађанским као и у духовним стварима, што је Цркви донело и заштићено место и политички терет: патријарси су самовољно збацивани, а Григорије V обешен је 1821. године. Хришћани су плаћали веће порезе, нису смели да носе оружје, а на Балкану су давали дечаке у данак у крви. Они који су убијени зато што су одбили ислам, или зато што су се вратили Христу пошто су Га се били одрекли, јесу новомученици. Црква је сачувала веру, језик и школе, а на крају тог доба коливади, међу њима Свети Никодим Светогорац и Свети Макарије Коринтски, дали су јој Добротољубље.ВажнаИсторија ЦрквеСтароверски расколПатријарх Никон је 1653. године почео да исправља руске богослужбене књиге и обичаје према тадашњим грчким: крсни знак са три прста уместо са два, трострука алилуја уместо двоструке, другачије писање Спаситељевог имена, литија око храма у супротном смеру. Сабор 1666. и 1667. године одобрио је измене и анатемисао оне који су се држали старих обреда, а велики део руског народа није хтео да их прихвати. Држава их је наметала силом. Протојереј Авакум спаљен је 1682. године, читаве заједнице спаљивале су се радије него да се покоре, а раскол траје до данас. Године 1971. Помесни сабор Руске Цркве укинуо је анатеме и прогласио старе обреде једнако часним, што је признање да оно што је наметнуто силом уопште није ни требало наметати.ВажнаИсторија ЦрквеФирентински сабор (1438–1439)Неуспели покушај да се поново уједине источно и западно хришћанство. Под притиском османске опасности, византијски цар и већина источних епископа потписали су декрет о унији којим су прихватили папски примат и Филиокве. Од присутних грчких епископа једино је Свети Марко Ефески одбио да потпише. По повратку кући унију су одбацили православни верници и већина источног свештенства.ВажнаИсторија ЦрквеЧетврти крсташки рат и пљачка Цариграда (1204)Западни крсташи скренули су ка Цариграду и три дана пљачкали хришћанску престоницу: харали су по црквама, скрнавили Часне трпезе, топили свете сасуде и основали Латинско царство (1204–1261). То пустошење непоправљиво је продубило раскол између Истока и Запада. Многи православни сматрају 1204. годину историјски одлучнијом од 1054. Покрадено је безброј моштију и уметничких дела.Историја ЦрквеНезависност Грчке и аутокефалност ЦрквеРат који су Грци 1821. године повели против османске власти и који се до 1830. године завршио независном краљевином. Црква је у њему учествовала од почетка: народ памти како је митрополит патраски Герман 25. марта, на празник Благовести, подигао заставу Крста у манастиру Агија Лавра, и тај дан се и данас прославља као једно и друго, иако се историчари споре око појединости. У Цариграду је патријарх Григорије V, за одмазду, обешен о капију Патријаршије на Васкрс те године. Нова држава, под баварским намесништвом, прогласила је 1833. године сопственим актом своју Цркву независном од Цариграда, по узору на руски Синод, а раздор је превазиђен тек када јој је Васељенска Патријаршија својим Томосом из 1850. године дала аутокефалност.Историја ЦрквеПерсијски мученици (IV–V век)Када је Константин Римско царство учинио хришћанским, хришћани Персијског царства, од којих су многи живели у Месопотамији дуж старе границе, постали су сумњиви сопственом цару као пријатељи Рима, а Константиново писмо Шапуру II, у коме их је препоручио његовом старању, није им нимало помогло. Од око 340. године па до своје смрти 379. године Шапур је водио најдуже гоњење у раној Цркви. Свети свештеномученик Симеон, епископ Селевкије-Ктесифона, погубљен је са стотину својих клирика, а Созомен, који је писао век касније, знао је имена шеснаест хиљада мученика и знао је да их је било још. Гоњење се вратило под Издигердом I и Бахрамом V, 420-их година, када је Свети мученик Јаков Персијанац, дворанин који се био одрекао Христа па се покајао, исечен уд по уд. Православна Црква прославља ове мученике током целе године, поред мученика Римског царства.Историја ЦрквеСвети и Велики сабор (Крит, 2016)Замишљен као први свеправославни сабор после више од хиљаду година, одржан је на Криту у јуну 2016. године. Бавио се православном дијаспором, аутономијом, односима са осталим хришћанима, постом, браком и мисијом Цркве. Четири аутокефалне Цркве (Руска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска) нису учествовале, што је ограничило његов ауторитет.Историја ЦрквеСпор о Три поглављаТри ставке које је осудио Пети васељенски сабор 553. године: личност и списи Теодора Мопсуестијског, списи Теодорита Кирског против Светог Кирила и посланица Иве Едеског Марију Персијанцу. Сва три су на Халкидонском сабору остала неосуђена, и управо је то питање чинило тешким: осудити их изгледало је као одступање од Халкидона, а оставити их као допуштење да се Халкидон чита онако како би га читао Несторије. Јустинијан их је осудио едиктом 544. године, а сабор је ту осуду потврдио, држећи да се Халкидон мора читати кроз Светог Кирила, а не мимо њега. Латински Запад примио је осуду као напад на сам Халкидон, а миланска и аквилејска столица прекинуле су због тога општење с Римом, Аквилеја на више од једног века.