Византијско царство и Православље

Римско царство на Истоку, од освећења Цариграда 330. године до његовог пада 1453. године, чији се народ никада није називао друкчије него Римљанима (Ромејима). То је свет у коме је Православље добило свој облик: цареви су сазивали васељенске саборе, Јустинијан је подигао Свету Софију и у својој шестој новели изложио идеал симфоније између свештенства и царства, два дара Божја из једног извора, од којих сваки има своје дело. Тај идеал су често изневеравали цареви иконоборци и цареви који су Цркви наметали уније, и Црква се не једном супротставила престолу. Царство је Словенима послало Свете Кирила и Методија, а обред његове Велике цркве постао је обред целог православног света. Његов крај није био и крај његове Цркве: под Османлијама и у словенским земљама она је наставила да живи у ономе што је названо Византијом после Византије.