Историја Цркве
Византијско царство и Православље
Римско царство на Истоку, од освећења Цариграда 330. године до његовог пада 1453. године, чији се народ никада није називао друкчије него Римљанима (Ромејима). То је свет у коме је Православље добило свој облик: цареви су сазивали васељенске саборе, Јустинијан је подигао Свету Софију и у својој шестој новели изложио идеал симфоније између свештенства и царства, два дара Божја из једног извора, од којих сваки има своје дело. Тај идеал су често изневеравали цареви иконоборци и цареви који су Цркви наметали уније, и Црква се не једном супротставила престолу. Царство је Словенима послало Свете Кирила и Методија, а обред његове Велике цркве постао је обред целог православног света. Његов крај није био и крај његове Цркве: под Османлијама и у словенским земљама она је наставила да живи у ономе што је названо Византијом после Византије.
Извори
- Timothy Ware, The Orthodox Church (Ch. 2-4) archive.org, за позајмљивање
- Procopius, On Buildings (eyewitness account of Byzantine imperial culture)
- Fr. Georges Florovsky, The Byzantine Fathers of the Fifth Century
- Justinian, Novel 6 (535)
Везе
- Божанствена Литургија
- Васељенска Цариградска Патријаршија
- Иконоборство
- Крштење Кијевске Русије (988)
- Милански едикт (313. по Хр.)
- Пад Цариграда (1453)
- Покров Пресвете Богородице: 1. октобар
- Света Софија
- Свети равноапостолни Кирило и Методије (IX век)
- Цар Константин Велики
- Четврти крсташки рат и пљачка Цариграда (1204)