Апостолско доба (30–100. по Хр.)

Прво хришћанско поколење, од Педесетнице до упокојења Светог апостола Јована, последњег од Дванаесторице, око краја I века. У то доба Јеванђеље је из Јерусалима стигло у Антиохију, где су ученици први пут названи хришћанима, и у Рим; Апостолски сабор у Јерусалиму одлучио је око 49. године да незнабошци не морају да се обрезују; Свети апостол Павле предузео је своја путовања и написао своје посланице; Свети Јаков Зеведејев, Свети Јаков, брат Господњи, Свети Петар и Свети Павле пострадали су мученички; а 70. године разорен је Храм. До краја тог доба Нови Завет је био написан, Евхаристија се савршавала првог дана седмице, а Црква је имала устројство које има и данас. Свети Климент Римски, пишући око 96. године, каже да су апостоли постављали епископе и ђаконе и одредили да их наследе други, а деценију касније Свети Игњатије Богоносац пише о епископу, презвитерима и ђаконима у свакој цркви и о томе да се ништа не чини без епископа.