Доба гоњења (64–313. по Хр.)

Два и по века између Нерона и Константина, у којима је бити хришћанин био злочин за који се могло платити главом. Гоњење је долазило у таласима, а не без престанка: под Нероном, који је хришћане окривио за пожар Рима 64. године и под којим су пострадали Свети апостоли Петар и Павле; под Трајаном, који је одредио да се хришћани не траже, али да буду погубљени ако их неко оптужи, а они не пристану да принесу жртву; под Декијем 250. године, који је од свих захтевао потврду о принесеној жртви; и, као последње и најтеже, под Диоклецијаном, од 303. године, чије је гоњење на Истоку трајало до 313. године. Већина великомученика у црквеном календару потиче из тих година. Црква је тада научила оно што је сачувала до данас: да је смрт мученика његов дан рођења, који се прославља као празник; да су његове кости, како су Смирњани написали о моштима Светог Поликарпа, драгоценије од драгог камења; и да се над њима приноси Евхаристија, због чега се и данас у свакој Часној трпези налазе мошти. Крв хришћана је семе, писао је Тертулијан, и раст Цркве под мачем потврдио је његове речи.