Милански едикт (313. по Хр.)

Споразум постигнут у Милану 313. године између Константина, цара на Западу, и Лицинија, цара на Истоку, да се хришћанима и свима осталима да слобода да исповедају веру по свом избору и да се врате одузете цркве, гробља и имовина. То строго узев није био едикт, нити је издат у Милану: текст је сачуван као писмо које је Лициније из Никомидије упутио намесницима, а сачували су га Лактанције и Јевсевије. Галерије је гоњење обуставио још 311. године едиктом о толеранцији, невољно, на самрти, а Максимин Даја га је на Истоку обновио. Ново је 313. године било то што слобода није дата невољно, него као начело политике, и то свима. За један људски век Црква је из арене доспела у савете царства, са свиме што је та промена донела, и добрим и рђавим.