Персијски мученици (IV–V век)

Када је Константин Римско царство учинио хришћанским, хришћани Персијског царства, од којих су многи живели у Месопотамији дуж старе границе, постали су сумњиви сопственом цару као пријатељи Рима, а Константиново писмо Шапуру II, у коме их је препоручио његовом старању, није им нимало помогло. Од око 340. године па до своје смрти 379. године Шапур је водио најдуже гоњење у раној Цркви. Свети свештеномученик Симеон, епископ Селевкије-Ктесифона, погубљен је са стотину својих клирика, а Созомен, који је писао век касније, знао је имена шеснаест хиљада мученика и знао је да их је било још. Гоњење се вратило под Издигердом I и Бахрамом V, 420-их година, када је Свети мученик Јаков Персијанац, дворанин који се био одрекао Христа па се покајао, исечен уд по уд. Православна Црква прославља ове мученике током целе године, поред мученика Римског царства.