Велики раскол (1054)

Раскол између Римске Цркве и православних Цркава Истока, који се датира у 1054. годину, али је настајао вековима. У јулу те године кардинал Хумберт положио је на Часну трпезу Свете Софије булу о одлучењу патријарха Михаила Керуларија, а синод у Цариграду је са своје стране анатемисао легате. Спор у позадини био је старији: Филиокве, који је на Западу додат Символу вере, захтев римског престола за јурисдикцијом над целом Црквом уместо првенства части међу патријарсима и разлике у пракси, као што је бесквасни хлеб. Оно што је раскол учинило стварним у животу верних био је Четврти крсташки рат, који је 1204. године опљачкао Цариград и у њему поставио латинског патријарха. Уније проглашене у Лиону 1274. и у Фиренци 1439. године православни народ је одбацио, а Свети Марко Ефески није хтео да потпише. Године 1965. папа Павле VI и патријарх Атинагора уклонили су из сећања анатеме из 1054. године; општење није обновљено, јер питања која су до раскола довела и даље постоје.