Совјетско гоњење Цркве

Седамдесет година током којих је совјетска држава настојала да искорени религију у Русији, и у томе умало успела. Од 1918. године Црква је изгубила имовину и право на правно постојање; 1922. године одузимање црквених драгоцености, под изговором помоћи гладнима, донело је прва масовна суђења и погубљења, почев од Шује; патријарх Тихон је затворен, а држава је против њега подржала раскол обновљенаца. Године 1927. митрополит Сергије прогласио је лојалност Цркве совјетској држави, корак који је тада поделио верне и о коме се спори и данас. Велики терор 1937. и 1938. године био је најгори: од око педесет четири хиљаде парохијских храмова отворених 1917. године, до 1939. године отворено их је било неколико стотина. Десетине хиљада свештенослужитеља, монаха и монахиња стрељано је или је умрло у логорима, а Руска Црква је више од хиљаду њих поименце прославила као новомученике и исповеднике. Стаљин је у ратно време, 1943. године, допустио обнову, Хрушчов је поново затворио половину храмова, и тек је хиљадугодишњица Крштења Русије, 1988. године, донела слободу.