Богородица

Мајка Божја, назив који је Трећи васељенски сабор потврдио у Ефесу 431. године: Онај Кога је родила јесте Бог, а назвати је нечим мањим значи поделити њеног Сина. Црква је назива Приснодевом, а у јектенијама готово сваког богослужења Пресветом, Пречистом, Преблагословеном, славном Владичицом нашом, и њене молитве призива чешће него молитве било кога другог. Оци су је, почев од Јустина и Иринеја, називали новом Евом, чија је послушност разрешила непослушност прве Еве, а Свети Никола Кавасила писао је да Оваплоћење није било дело само Оца, Сина и Духа, него и воље и вере Деве. Црква њено Успење прославља као истинску смрт, после које је уследило њено преношење на небо с телом и душом, о чему се пева у химнама празника, а да то није одређено као догмат; Црква не прима латински догмат о њеном безгрешном зачећу, јер никада није учила о наслеђеној кривици од које је тај догмат изузима. Њена икона стоји лево од царских двери, а у апсиди изнад Часне трпезе често је насликана као Платитера, Пространија од небеса, која држи Христа.