Седми васељенски сабор (Никеја, 787)

Седми и последњи васељенски сабор, који се састао у Никеји 787. године за време царице Ирине и патријарха Тарасија, пошто су први покушај, годину дана раније, растурили војници одани иконоборцима. Определио је да се свете иконе Христа, Мајке Божје, анђела и светих постављају и поштују, и повукао разлику око које се вртела цела расправа: поклоњење (προσκύνησις) може се указивати икони, док богопоклоњење (λατρεία) припада једино Богу; а част која се указује икони прелази на онога кога она приказује, како каже Свети Василије. Разлог томе је Оваплоћење: Бог је Себе учинио видљивим, и одбијати да се Он слика значи порицати да је био виђен. Иконоборство се вратило 815. године, а коначно је окончано 843. године, што Црква празнује као Торжество Православља.