Шести васељенски сабор (Цариград, 680–681)

Сазвао га је цар Константин IV, а одржан је у дворани под куполом у царском двору. Осудио је монотелитство и учење о једном дејству које је ишло уз њега и определио да Христос има две природне воље и два природна дејства, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно и несливено, при чему Његова човечанска воља следи божанску, не као да јој се противи или јој се нерадо покорава, него као потчињена њој. Доказ потиче од Преподобног Максима Исповедника: воља припада природи, а не личности, па Христос без човечанске воље не би био човек, а што није примио, то није ни исцелио. Текст на коме доказ почива јесте Гетсиманија, где се Господ моли да не буде Његова воља, него Очева, и моли се човечанском вољом која жели да живи. Сабор је осудио Сергија, Пира, Павла и Петра Цариградске, Кира Александријског, Теодора Фаранског и римског папу Хонорија, чију је осуду потом потврдио папа Лав II; васељенски сабор који суди папи због јереси спада међу најјасније православне одговоре на каснији захтев за личном непогрешивошћу. Преподобни Максим и Свети Мартин Исповедник, папа римски, обојица су умрли у изгнанству због овог исповедања, и ниједан није доживео да оно буде примљено. Сабор није издао сопствене каноне, а њих је једанаест година касније дао Пето-шести сабор.