Светитељи и Свети Оци
Преподобни Максим Исповедник (око 580–662)
Дворски чиновник који је постао монах, и богослов који је Цркву сачувао у исповедању пуног човештва Христовог када су се цар, патријарси трију престола и готово сви остали сложили да уче о једној вољи у Њему. Максим је одговорио да природа без сопствене воље није природа, те да Христос без људске воље није спасао људску вољу, а управо је њу требало спасти: у Гетсиманском врту Он је као човек хтео оно што је као Бог хтео. Зато што је одбио да ћути, суђено му је у Цариграду, одсечени су му језик и десна рука, и умро је у изгнанству у Лазики 662. године. Шести васељенски сабор оправдао га је осамнаест година касније. Његове Амбигве и списи о логосима творевине спадају у најдубље што православно богословље има. Спомен: 21. јануар.
Извори
- St. Maximus the Confessor, Ambigua
- St. Maximus the Confessor, Disputation with Pyrrhus
- St. Maximus the Confessor, Mystagogia archive.org, за позајмљивање
- Sixth Ecumenical Council (680-681 AD), the Definition Акта, NPNF
Везе
- Апокатастаза (свеопште васпостављење)
- Ареопагитски списи
- Благодат је нестворена
- Кенозис (самоунижење)
- Логос и логоси
- Монотелитство
- Обожење
- Образ и подобије Божје
- Перихореза (узајамно прожимање)
- Прародитељски грех (насупрот првородном греху)
- Свети свештеномученик Дионисије Ареопагит
- Свети Софроније Јерусалимски
- Синергија (слободна воља и благодат)
- Стварање и космологија
- Ум (нус) и срце
- Христологија
- Шести васељенски сабор (Цариград, 680–681)