Аутокефалија и устројство Цркве

Положај Цркве која је сама себи глава: преко сопственог синода бира свог предстојатеља и епископе и не одговара ниједној другој Цркви, а са свима осталима држи једну веру и једну Евхаристију. Древни канон на коме то почива налаже епископима сваког народа да знају ко је први међу њима и да ништа важније не чине без њега, а ни он без њих. Цркве се наводе у диптисима, по поретку части око кога се не слажу у потпуности: прво Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим, затим Москва, а после ње, по поретку који држи Цариград, Србија, Румунија, Бугарска, Грузија, Кипар, Грчка, Пољска, Албанија и Чешке земље и Словачка. Испод аутокефалије стоји аутономија, као на Синају, у Финској и Јапану. Како Црква постаје аутокефална, није усаглашено: Цариград сматра да је он може даровати, други да је потребна сагласност свих, и зато различите Цркве различито рачунају Цркве у Америци, Украјини и Северној Македонији.