Словенско црквено појање

Појање словенских Цркава, које је почело као византијско појање, пренесено на север са словенским књигама Светих Кирила и Методија и њихових ученика. У Русији је израсло у знаменски распев, једногласну мелодијску линију са сопственом нотацијом, и пет векова то је био звук Руске Цркве. Од XVII века преко Украјине ушло је вишегласно појање, а у XVIII веку италијански стил концертног писања, чији је мајстор био Дмитриј Бортњански. XIX век утврдио је једноставније опште појање, Обиход, а крајем тог века московска Синодална школа, Кастаљски, Чесноков и Рахмањинов, чије је Свеноћно бденије из 1915. године њен врхунац, вратила се старим напевима и обрадила их за хор. Староверци и данас поју знаменски распев унисоно, а манастири као што су Валаам и Кијевопечерска лавра чувају своје сопствене напеве.