Византијско појање

Псалтичка уметност, појање Грчке Цркве и корен сваког православног појачког предања. То је једногласна мелодија, без хармоније и инструмената, која се поје над издржаним тоном, исоном, и креће се у осам гласова Октоиха, четири аутентична и четири плагална, од којих сваки има своју лествицу и карактер. Његова нотација, неуме, бележи кораке гласа, а не утврђене висине тонова, а Хрисант Мадитски и његови сарадници упростили су је 1814. године у Нови метод, облик који појци и данас читају. Постоје три начина појања: брзи, силабични ирмолошки стил канона, развијенији стихирарски стил песама вечерња и спори, украшени пападички стил Херувимске песме и причастена, чији је велики мајстор био Преподобни Јован Кукузељ, прозван Анђелогласни. Из њега су израсла словенска појања. УНЕСКО га је 2019. године уврстио у светско наслеђе, што је тачан опис онога како се Црква одувек односила према њему.