Ваздушна митарства

Казивање о ономе што душа сусреће после смрти: узлажење кроз ваздух, током кога демони износе оптужбе, грех по грех, а анђели који воде душу одговарају оним за шта се она покајала. Његов најстарији сведок је Свети Атанасије Велики, који приповеда како је Преподобни Антоније, усхићен на молитви, видео себе како га воде кроз ваздух, док су љута и страшна бића стајала на путу и тражила од њега рачун за његов живот. Најпотпуније је испричано у Житију преподобног Василија Новог, где блажена Теодора описује како је прошла кроз двадесет митарстава, а Црква га на свакој суботњој полуноћници претаче у молитву, речима мученика Евстратија, које су наведене испод. Једна беседа о исходу душе излаже га опширно и дуго је штампана у црквенословенском Псалтиру под именом Светог Кирила Александријског, иако није његова; у XIX веку бранили су га Свети Игњатије Брјанчанинов и Свети Теофан Затворник, а Свети Теофан је упозоравао да, ма колико митарства изгледала бесмислена мудрацима овога света, ни они неће избећи да прођу кроз њих. Унутар Цркве оно је и озбиљно оспоравано, и обоје је истина. Ниједан сабор га није дефинисао, ниједан Символ вере га не помиње, а православни богослови се не слажу у томе колико је оно виђење исказано језиком виђења. Овај сајт га бележи као снажну нит предања, не као догмат, и не као нешто што је ико дужан да замишља.