Исихазам

Предање тиховања, исихије, у коме монах чува ум од сваке помисли, спушта га у срце и тамо се непрестано моли, пре свега Исусовом молитвом. Корени су му у пустињи и код Преподобног Јована Лествичника, који је написао да се исихаста труди да оно што је бестелесно затвори у дом тела. Позни византијски писци, међу њима Преподобни Григорије Синаит, учили су и телесном подвигу који га прати: седење на ниском седишту, погнута глава, дисање успорено уз речи молитве. Називали су га помагалом, а никада самом суштином ствари. Када је Варлаам Калабријски исмевао монахе као људе којима је душа у пупку и порицао да светлост коју су видели може бити Божја, Свети Григорије Палама одговорио му је у Тријадама, а цариградски сабори између 1341. и 1351. године стали су на његову страну: Таворска светлост је нестворена слава Божја, и они који су се очистили могу да је виде. Предање је са ученицима Преподобног Григорија Синаита отишло на север и поново оживело у XVIII веку преко Преподобног Пајсија Величковског и, после њега, Оптине.